Bogićeviću i Perčeviću milioni iz državne kase
P:
Nekim od najvećih poreskih dužnika država je od 2011. do 2013, na ime državne pomoći, davala milione dinara! Na taj način samo su Koncern “Farmakom”, u vlasništvu Miroslava Bogićevića i firme u vlasništvu “Interkomerca” Gorana Perčevića u ovom periodu dobile, samo u kategoriji državne pomoći male vrednosti, više od 22 miliona dinara.
O:
Nekim od najvećih poreskih dužnika država je od 2011. do 2013, na ime državne pomoći, davala milione dinara! Na taj način samo su Koncern “Farmakom”, u vlasništvu Miroslava Bogićevića i firme u vlasništvu “Interkomerca” Gorana Perčevića u ovom periodu dobile, samo u kategoriji državne pomoći male vrednosti, više od 22 miliona dinara. Iako su u medijima neretko označavani kao tajkuni čije firme sa velikim gubicima prete da uruše srpsku privredu, Bogićević i Perčević, koji su odnedavno u pritvoru, državnu pomoć dobijali su na osnovu podsticaja konkurentnosti, zatim subvencija za radna mesta, preko programa “Prva šansa” i drugih, pokazuju podaci Ministarstva finansija.
U svojim izveštajima Ministarstvo finansija kategoriju “državne pomoći male vrednosti” označava kao pomoć koja donosi najmanje pozitivnih efekata, pre svega zato što se postavljaju minimalna pravila za njenu dodelu, ali i minimalne obaveze za korisnika. Međutim, Uredba o pravilima za dodelu državne pomoći propisuje i to da se ova vrsta državne pomoći ne može dodeliti privrednim subjektima u teškoćama.
S obzirom na to da dugovanja kompanija u vlasništvu Miroslava Bogićevića i Gorana Perčevića u ovom trenutku ukupno iznose skoro milijardu evra, a da su godinama unazad bili najveći poreski dužnici, nije jasno zašto su institucije poput Nacionalne službe za zapošljavanje ili SIEPE nalazile interes da novac poreskih obveznika daju upravo njima? Na ova pitanja od navedenih institucija još uvek nismo uspeli da dobijemo odgovor. Na pitanje o analizama efekata davanja državne pomoći iz Komisije za kontrolu državne pomoći Istinomeru je odgovoreno:
“Komisija nije nadležna za poslove koji se odnose na analiziranje efekata koji su postignuti dodelom državne pomoći. Ocena ostvarenih ekonomskih interesa, kao i ostvarenje projektovanih ciljeva je na davaocu državne pomoći koji je raspolagao državnim sredstvima.” Programski direktor “Transparentnosti Srbija” Nemanja Nenadić za Istinomer kaže da se netransparentna dodela državne pomoći, pre svega, ogleda u efektima koje ta pomoć proizvodi, “jer niko zapravo ne zna šta se time konkretno dobija”.
“Postoje i slučajevi da se državna pomoć dodeljuje i bez prethodnog konsultovanja Komisije za kontrolu državne pomoći, a ne postoje mehanizmi da se dođe do svih takvih slučajeva. Za bolju transparentnost država bi trebalo da obezbedi podatke o dodeljenim iznosima državne pomoći na jednom mestu. Sve evidencije bi trebalo da se objedine u jedinstvenu bazu podataka, pa bi onda javnost mogla da stekne bolji utisak kome i koliko država daje novac”, kaže Nenadić. Ovakvu bazu podataka mora da ima Ministarstvo finansija i to kao zakonsku obavezu. Međutim, kako su nam odgovorili, to nisu u mogućnosti da urade zbog toga što je “za uspostavljanje ove evidencije potrebna nabavka izuzetno skupog softvera”.
Jedine podatke koje smo dobili su oni o korisnicima državne pomoći male vrednosti. Iz te baze se vidi da je Fabrika akumulatora, u vlasništvu Koncerna “Farmakom”, u dva navrata dobila ukupno oko dva miliona dinara na ime programa podsticaja konkurentnosti, a potom i prema programu “Prva šansa”. U trenutku dobijanja pomoći ova fabrika imala je obaveze po raznim osnovama veće od šest milijardi dinara, a zajedno sa ostalim povezanim firmama poreski dug veći je od 900 miliona dinara! Takva situacija bila je i sa drugim preduzećima Koncerna “Farmakom”. Njihova velika dugovanja nisu sprečila državne institucije da im dodele pomoć, pa su tako u periodu od 2011. do 2013. državnu pomoć male vrednosti dobila još četiri preduzeća u vlasništvu “Farmakoma”. “Mlekara Šabac” dobila je blizu dva miliona dinara; Industrijski kombinat “Guča” oko million i po; rudnik “Lece”, čiji je račun više od 600 dana u blokadi, oko sedam i po miliona dinara; “Zorka-Standard doo” 100.000 dinara, što ukupno iznosi oko 12,5 miliona dinara. Od svih preduzeća jedino je još “Zorka-Standard d.o.o” aktivno privredno društvo.
Firme u vlasništvu “Interkomerca” Gorana Perčevića, u istom periodu, u kategoriji državne pomoći male vrednosti dobile su više od 10 miliona dinara. “Koteks doo”, koji je sada u stečaju, a za porez duguje više od 75 miliona, dobio je oko dva miliona dinara, dok je “Interkomerc AD” dobio ostatak novca.
Pred kraj 2013. godine, prema objavljenim spiskovima dužnika Poreske uprave, ove dve firme Gorana Perčevića dugovale su za porez oko 73 miliona dinara. Ove firme dobijale su državnu pomoć i u drugim kategorijama državne pomoći (ne samo u kategoriji “de minimis državna pomoć”), o čemu će Istinomer pisati u narednom periodu.
“De minimis državna pomoć”
“De minimis državna pomoć”, kako se zvanično naziva državna pomoć male vrednosti, može se dodeliti samo ukoliko nije moguće dodeliti pomoć na osnovu pravila za regionalnu, horizontalnu i sektorsku državnu pomoć. U godišnjem izveštaju Ministarstva finansija o kontroli državne pomoći za 2013. navodi se da su državne institucije dodelile državnu pomoć male vrednosti u ukupnom iznosu od skoro milijardu i po dinara, uz napomenu da bi trebalo smanjivati iznose davanja ove vrsti pomoći zbog toga što donosi najmanje efekata.
U svojim izveštajima Ministarstvo finansija kategoriju “državne pomoći male vrednosti” označava kao pomoć koja donosi najmanje pozitivnih efekata, pre svega zato što se postavljaju minimalna pravila za njenu dodelu, ali i minimalne obaveze za korisnika. Međutim, Uredba o pravilima za dodelu državne pomoći propisuje i to da se ova vrsta državne pomoći ne može dodeliti privrednim subjektima u teškoćama.
S obzirom na to da dugovanja kompanija u vlasništvu Miroslava Bogićevića i Gorana Perčevića u ovom trenutku ukupno iznose skoro milijardu evra, a da su godinama unazad bili najveći poreski dužnici, nije jasno zašto su institucije poput Nacionalne službe za zapošljavanje ili SIEPE nalazile interes da novac poreskih obveznika daju upravo njima? Na ova pitanja od navedenih institucija još uvek nismo uspeli da dobijemo odgovor. Na pitanje o analizama efekata davanja državne pomoći iz Komisije za kontrolu državne pomoći Istinomeru je odgovoreno:
“Komisija nije nadležna za poslove koji se odnose na analiziranje efekata koji su postignuti dodelom državne pomoći. Ocena ostvarenih ekonomskih interesa, kao i ostvarenje projektovanih ciljeva je na davaocu državne pomoći koji je raspolagao državnim sredstvima.” Programski direktor “Transparentnosti Srbija” Nemanja Nenadić za Istinomer kaže da se netransparentna dodela državne pomoći, pre svega, ogleda u efektima koje ta pomoć proizvodi, “jer niko zapravo ne zna šta se time konkretno dobija”.
“Postoje i slučajevi da se državna pomoć dodeljuje i bez prethodnog konsultovanja Komisije za kontrolu državne pomoći, a ne postoje mehanizmi da se dođe do svih takvih slučajeva. Za bolju transparentnost država bi trebalo da obezbedi podatke o dodeljenim iznosima državne pomoći na jednom mestu. Sve evidencije bi trebalo da se objedine u jedinstvenu bazu podataka, pa bi onda javnost mogla da stekne bolji utisak kome i koliko država daje novac”, kaže Nenadić. Ovakvu bazu podataka mora da ima Ministarstvo finansija i to kao zakonsku obavezu. Međutim, kako su nam odgovorili, to nisu u mogućnosti da urade zbog toga što je “za uspostavljanje ove evidencije potrebna nabavka izuzetno skupog softvera”.
Jedine podatke koje smo dobili su oni o korisnicima državne pomoći male vrednosti. Iz te baze se vidi da je Fabrika akumulatora, u vlasništvu Koncerna “Farmakom”, u dva navrata dobila ukupno oko dva miliona dinara na ime programa podsticaja konkurentnosti, a potom i prema programu “Prva šansa”. U trenutku dobijanja pomoći ova fabrika imala je obaveze po raznim osnovama veće od šest milijardi dinara, a zajedno sa ostalim povezanim firmama poreski dug veći je od 900 miliona dinara! Takva situacija bila je i sa drugim preduzećima Koncerna “Farmakom”. Njihova velika dugovanja nisu sprečila državne institucije da im dodele pomoć, pa su tako u periodu od 2011. do 2013. državnu pomoć male vrednosti dobila još četiri preduzeća u vlasništvu “Farmakoma”. “Mlekara Šabac” dobila je blizu dva miliona dinara; Industrijski kombinat “Guča” oko million i po; rudnik “Lece”, čiji je račun više od 600 dana u blokadi, oko sedam i po miliona dinara; “Zorka-Standard doo” 100.000 dinara, što ukupno iznosi oko 12,5 miliona dinara. Od svih preduzeća jedino je još “Zorka-Standard d.o.o” aktivno privredno društvo.
Firme u vlasništvu “Interkomerca” Gorana Perčevića, u istom periodu, u kategoriji državne pomoći male vrednosti dobile su više od 10 miliona dinara. “Koteks doo”, koji je sada u stečaju, a za porez duguje više od 75 miliona, dobio je oko dva miliona dinara, dok je “Interkomerc AD” dobio ostatak novca.
Pred kraj 2013. godine, prema objavljenim spiskovima dužnika Poreske uprave, ove dve firme Gorana Perčevića dugovale su za porez oko 73 miliona dinara. Ove firme dobijale su državnu pomoć i u drugim kategorijama državne pomoći (ne samo u kategoriji “de minimis državna pomoć”), o čemu će Istinomer pisati u narednom periodu.
“De minimis državna pomoć”
“De minimis državna pomoć”, kako se zvanično naziva državna pomoć male vrednosti, može se dodeliti samo ukoliko nije moguće dodeliti pomoć na osnovu pravila za regionalnu, horizontalnu i sektorsku državnu pomoć. U godišnjem izveštaju Ministarstva finansija o kontroli državne pomoći za 2013. navodi se da su državne institucije dodelile državnu pomoć male vrednosti u ukupnom iznosu od skoro milijardu i po dinara, uz napomenu da bi trebalo smanjivati iznose davanja ove vrsti pomoći zbog toga što donosi najmanje efekata.