'Brod teatar' jede naše pare
P:
U Novom Sadu postoji priča o “Brodu teatru”, koja nije do kraja ispričana. To je još jedan u nizu projekata koji je pojeo “brdo” naših para i sada leži nezavršen na doku brodogradilišta. Da li biste mogli ovo da istražite?.
O:
Projekat “Brod teatar plovnim putevima Vojvodine”, koji je zaista imao potencijal da postane značajan deo kulturne scene Vojvodine, umesto da se izrodi u privlačan koncept, pretvorio se zbog ogromnih probijanja vremenskih rokova, ali i novčanih okvira, u izgradnju Skadra na Bojani, koju prate i izvesne pravne i finansijske nepravilnosti.
Brod koji je trebalo da postane ploveće pozorište Izvršno veće Vojvodine kupilo je maja 2007. godine od jedne segedinske brodovlasničke firme za 5.000.000,00 dinara (što je po prodajnoj listi NBS na dan 24. 5. 2007. u evrima iznosilo 61.200,93, 1 dinar = 81,6981 evro).
Pošto kupljeni brod nije bio u plovnom stanju, državna Uprava za utvrđivanje sposobnosti brodova za plovidbu “Jugoregistar” tražila je da se na licu mesta u Segedinu obavi popravka broda neophodna za dobijanje plovne dozvole za put do Novog Sada. Izvršno veće Vojvodine, odnosno Fond za kapitalna ulaganja, ovo je platio dodatnih 1.700.000,00 dinara (na dan potpisivanja ugovora to je iznosilo 20.723,14 evra – 1 dinar = 82,0339 evra).
Povrh ovoga, Izvršno veće planiralo je da brod rekonstruiše i adaptira na osnovu arhitektonskog rešenja usvojenog decembra 2007. godine po projektu inženjera iz Beograda Bojane Vučinić, Vladislava T. Lalickog i Radeta Isailovića, koji su za svoj rad plaćeni 200.000 dinara.
Na tenderu za rekonstrukciju i adaptaciju ovog broda pobedila je firma “I – Company” koja je ponudila da neophodne radove sprovede u roku od 150 dana. Ponuda sa kojom je “I – Company” izašla na tender iznosila je 99.878.792,00 dinara bez PDV-a, ali je ova brojka bez obrazloženja kasnije povećana na 122.337.416,60 dinara da bi dostigla sumu od 133.262.534,73 dinara sa PDV-om. Fond nije hteo da precizira otkud ova povećavanja i odbio je da dostavi ugovore uprkos žalbi koju smo podneli povereniku za informacije od javnog značaja Rodoljubu Šabiću. Taj posao, međutim, do danas, četiri godine od potpisivanja ugovora sa “I – Company”, još nije završen. Za sada se planira da radovi budu okončani u julu ove godine.
“I – Company” je za do sada urađenih 75 odsto radova isplaćeno 110.429.446,51, a po završetku posla Fond treba da isplati još 22.833.088,20 dinara.
Uz probijanje roka i značajno povećanje troškova rekonstrukcije, neobična je i činjenica da je Fond za kapitalna ulaganja već 2. marta 2009. godine, manje od dve nedelje po uplovljavanju broda u novosadsko brodogradilište, na račun izvođača radova avansno uplatio 50.000.000,00 dinara (po tadašnjem kursu 531.445 evra – 1 dinar = 94,0831 evra), što predstavlja kršenje ugovora koji je Fond potpisao s izvođačem radova. Naime, pošto Fond nije investitor nego je to SKCNS, ugovorom je definisano da sve uplate izvođaču radova Fond obavlja tek po urađenom poslu, a na osnovu dostavljenih situacija pošto ih je overio nadzorni organ i investitor SKCNS. Pravno gledano investitor posla je vlasnik, u ovom slučaju Studentski kulturni centar Novi Sad, i po pravilu bi trebalo da je avansnu uplatu obavila ta ustanova, a ne Fond.
Finansije nisu rešene ni u slučaju koordinatora nadzornog odbora i člana tenderske komisije arhitekte Dušana Miladinovića koji je ugovorio cenu za svoje mesečne usluge (pečata i organizovanje nadzora po određenim poslovima) u iznosu od 150.000 dinara, što je ukupno 1.050.000,00. Kako je kazao Miladinović, do sada je uspeo da naplati samo sedam meseci svog rada, a od SKCNS potražuje novac za još 36 meseci. Za ostale nadzornike nismo uspeli da dobijemo podatke o ugovorenoj vrednosti rada, kao ni ko ih je plaćao, a investitor SKCNS nije želeo da dostavi dokumentaciju. Advokat Srđan Dobrosavljev, koji je bio član tenderske komisije, rekao nam je da je za svoje pravne usluge u dogovoru s investitorom i vlasnikom broda plaćen 190.000 dinara.
Ukupno je do sada, uključujući i kupovinu broda, njegovo osposobljavanje za plovidbu, troškove izrade arhitektonskog projekta, održavanja tendera i dosadašnjih radova na adaptaciji broda, potrošeno 118.569.446,51 dinara.
Na ideju o organizovanju ovog plovećeg pozorišta koje bi na originalan način spojilo kulturu i prirodu, odnosno pozorište i reku, došao je pre deset godina glumac “Pozorišta mladih” i reditelj Ratko Radivojević. Pre kupovine spornog broda, predstave je na iznajmljivanom plovilu mogla da vidi publika u 16 mesta Vojvodine zahvaljujući podršci Vlade Vojvodine, koja je godišnje za tu namenu izdvajala oko milion dinara. Na primer, 2007. Izvršno veće Vojvodine konkursom je izabralo predstavu “Naš život mali uokviren snom” finansiranu sa 1.000.000,00 dinara, a 2011. godine, za drugu predstavu dodelilo je 1.200.000,00 dinara, mada brod nije plovio).
Brod koji je trebalo da postane ploveće pozorište Izvršno veće Vojvodine kupilo je maja 2007. godine od jedne segedinske brodovlasničke firme za 5.000.000,00 dinara (što je po prodajnoj listi NBS na dan 24. 5. 2007. u evrima iznosilo 61.200,93, 1 dinar = 81,6981 evro).
Pošto kupljeni brod nije bio u plovnom stanju, državna Uprava za utvrđivanje sposobnosti brodova za plovidbu “Jugoregistar” tražila je da se na licu mesta u Segedinu obavi popravka broda neophodna za dobijanje plovne dozvole za put do Novog Sada. Izvršno veće Vojvodine, odnosno Fond za kapitalna ulaganja, ovo je platio dodatnih 1.700.000,00 dinara (na dan potpisivanja ugovora to je iznosilo 20.723,14 evra – 1 dinar = 82,0339 evra).
Povrh ovoga, Izvršno veće planiralo je da brod rekonstruiše i adaptira na osnovu arhitektonskog rešenja usvojenog decembra 2007. godine po projektu inženjera iz Beograda Bojane Vučinić, Vladislava T. Lalickog i Radeta Isailovića, koji su za svoj rad plaćeni 200.000 dinara.
Na tenderu za rekonstrukciju i adaptaciju ovog broda pobedila je firma “I – Company” koja je ponudila da neophodne radove sprovede u roku od 150 dana. Ponuda sa kojom je “I – Company” izašla na tender iznosila je 99.878.792,00 dinara bez PDV-a, ali je ova brojka bez obrazloženja kasnije povećana na 122.337.416,60 dinara da bi dostigla sumu od 133.262.534,73 dinara sa PDV-om. Fond nije hteo da precizira otkud ova povećavanja i odbio je da dostavi ugovore uprkos žalbi koju smo podneli povereniku za informacije od javnog značaja Rodoljubu Šabiću. Taj posao, međutim, do danas, četiri godine od potpisivanja ugovora sa “I – Company”, još nije završen. Za sada se planira da radovi budu okončani u julu ove godine.
“I – Company” je za do sada urađenih 75 odsto radova isplaćeno 110.429.446,51, a po završetku posla Fond treba da isplati još 22.833.088,20 dinara.
Uz probijanje roka i značajno povećanje troškova rekonstrukcije, neobična je i činjenica da je Fond za kapitalna ulaganja već 2. marta 2009. godine, manje od dve nedelje po uplovljavanju broda u novosadsko brodogradilište, na račun izvođača radova avansno uplatio 50.000.000,00 dinara (po tadašnjem kursu 531.445 evra – 1 dinar = 94,0831 evra), što predstavlja kršenje ugovora koji je Fond potpisao s izvođačem radova. Naime, pošto Fond nije investitor nego je to SKCNS, ugovorom je definisano da sve uplate izvođaču radova Fond obavlja tek po urađenom poslu, a na osnovu dostavljenih situacija pošto ih je overio nadzorni organ i investitor SKCNS. Pravno gledano investitor posla je vlasnik, u ovom slučaju Studentski kulturni centar Novi Sad, i po pravilu bi trebalo da je avansnu uplatu obavila ta ustanova, a ne Fond.
Finansije nisu rešene ni u slučaju koordinatora nadzornog odbora i člana tenderske komisije arhitekte Dušana Miladinovića koji je ugovorio cenu za svoje mesečne usluge (pečata i organizovanje nadzora po određenim poslovima) u iznosu od 150.000 dinara, što je ukupno 1.050.000,00. Kako je kazao Miladinović, do sada je uspeo da naplati samo sedam meseci svog rada, a od SKCNS potražuje novac za još 36 meseci. Za ostale nadzornike nismo uspeli da dobijemo podatke o ugovorenoj vrednosti rada, kao ni ko ih je plaćao, a investitor SKCNS nije želeo da dostavi dokumentaciju. Advokat Srđan Dobrosavljev, koji je bio član tenderske komisije, rekao nam je da je za svoje pravne usluge u dogovoru s investitorom i vlasnikom broda plaćen 190.000 dinara.
Ukupno je do sada, uključujući i kupovinu broda, njegovo osposobljavanje za plovidbu, troškove izrade arhitektonskog projekta, održavanja tendera i dosadašnjih radova na adaptaciji broda, potrošeno 118.569.446,51 dinara.
Na ideju o organizovanju ovog plovećeg pozorišta koje bi na originalan način spojilo kulturu i prirodu, odnosno pozorište i reku, došao je pre deset godina glumac “Pozorišta mladih” i reditelj Ratko Radivojević. Pre kupovine spornog broda, predstave je na iznajmljivanom plovilu mogla da vidi publika u 16 mesta Vojvodine zahvaljujući podršci Vlade Vojvodine, koja je godišnje za tu namenu izdvajala oko milion dinara. Na primer, 2007. Izvršno veće Vojvodine konkursom je izabralo predstavu “Naš život mali uokviren snom” finansiranu sa 1.000.000,00 dinara, a 2011. godine, za drugu predstavu dodelilo je 1.200.000,00 dinara, mada brod nije plovio).